Немачка
Са Википедије
Координате: 47°-55° СГШ, 6°-15° ИГД
| крилатица: Јединство и правда и слобода (нем. Einigkeit und Recht und Freiheit) |
|
| Химна Das Lied der Deutschen |
|
 |
|
| Главни град |  Берлин |
| Службени језик | немачки[1] |
| Влада | Парламентарна република |
| - Председник | Хорст Келер |
| - Канцеларка | Ангела Меркел |
| Стварање и Независност | |
| - Свето-римско царство | 2. фебруара 962 |
| - Немачко царство | 18. јануара 1871 |
| - Федерлана република | 23. маја 1949 |
| - Уједињење Немачке | 3. октобра 1990 |
| Површина | |
| - Укупно | 357.050 km² (61..) |
| - Вода (%) | 2.416 |
| Становништво | |
| - 2007. | 82.169.236 (14..) |
| - Густина | 230/km² (35..) |
| БДП (ПКМ) | 2007 приближно |
| - Укупно | $2.812 билиона (3..) |
| - По глави становника | $34.212 (21..) |
| ИХР (2005) | 0,935 (22..) – висок |
| Валута | Евро1 (EUR) |
| Временска зона | UTC +1, +2 (CET, CEST) |
| Интернет домен | .de2 |
| Позивни број | +49 |
| 1 = До 2002, Немачка марка; 2 = Домен .eu се користи, подељено је са другим држава чланице европске уније. |
|
Савезна Република Немачка (нем. Bundesrepublik Deutschland), је једна од највећих индустријских сила света, смештена у централном делу Европе. На северу излази на Северно и Балтичко море где се и граничи са Данском. На истоку се граничи са Пољском и Чешком Републиком, на југу са Аустријом и Швајцарском, а на западу са Француском, Луксембургом, Белгијом и Холандијом. Површина Немачке износи 357.021 km², а са преко 82 милиона становника је највећа држава-чланица Европске уније. По броју имиграната Немачка је трећа држава на свету.[2]
Античка област Германија, коју је насељавало неколико германских племена, је била позната и документована пре 100. године. Од 10. века, територије насељене Немцима су чиниле централни део Светог римског царства које је трајало до 1806. Током тог периода, северне области Немачке су постале центар протестантске реформације. Као модерна држава, Немачка је први пут уједињена након Француско-пруског рата 1871. Након Другог светског рата, Немачка је била подељена на две одвојене државе, Западну и Источну Немачку, дуж линије савезничких окупационих зона. Те две државе су се поново ујединиле 1990. Западна Немачка је била једна од оснивача Европске заједнице, која је реорганизована у Европску унију 1993. Немачка је члан безграничне Шенгенске зоне, а 1999. је усвојила евро као своју валуту.
Немачка је савезна парламентарна република коју чини 16 држава. Главни и највећи град је Берлин. Савезна Република Немачка је чланица Уједињених нација, НАТО, групе Г8 и потписница протокола из Кјота. По мери БДП-а је њена економија 3. најјача на свету (после САД-а и Јапана), а у извозу је Немачка светски шампион[3].
Садржај |
[уреди] Географија
Немачка се протеже од високих планина Алпа (највиша тачка Цугшпиц 2.962 m) на југу, до обала Северног и Балтичког мора на северу. Између њих, у центалном делу налазе се планине умерених висина: Шварцвалд (1.493 m), Баварска шума (1.456 m), Рудне горе (1.215 m), и Харц (1.142 m). На северу преовлађују ниска поља (најнижа тачка је Вилштермарш на -3.54 m).
Уз обалу Северног мора налази се низ Источно-Фризијских острва, а у Балтику су већа острва Риген и Уседом. У Немачкој постоји 6 великих сливова река: Рајна (865 km тока кроз Немачку), Дунав (647 km), Елба (727 km), Одра (187 km), Везер и Емс. Највеће језеро је Боденско језеро на граници са Швајцарском.
Клима је углавном умерена, под утицајем Голфске струје. Уз северне обале клима је влажна током целе године. Време је понекад непредвидиво. У сред лета могућ је топао дан, а хладан и кишовит одмах сутрадан. Али екстремне временске неприлике су готово искључене на подручју Немачке, осим поплава у долинама река када су зими температуре изнад нуле. Просечна температура по месецима иде од 0,5°C у фебруару, до 17°C у јулу.
За пољопривреду се користи 53,5% површина Немачке, док је под шумама 29,5%. Насеља и комуникације покривају 12,3% површина (са тенденцијом повећања). У Немачкој постоји 15 националних паркова.
[уреди] Историја
 |
За више информација погледајте Историја Немачке |
Претпоставља се да се етногенеза германских племена догодила током нордијског бронзаног доба или најкасније током предримског гвозденог доба. Племена су се из јужне Скандинавије и са севера Немачке почела ширити на југ, запад и исток у 1. веку п. н. е, дошавши у контакт са келтским племеном Гала, као и са иранским, балтичким и словенским народима у источној Европи. Мало се зна о германској историји, осим кроз њихове забележене везе са Римском царством, етимолошким истраживањима и археолошким налазиштима.[4]
.png.html)
За време римског цара Августа, римски генерал Публије Квинтилије Вар је покренуо инвазију на Германију (тај су термин Римљани користили за земљу са друге стране Рајне). Варове легије је 9. године поразило племе Херусци на челу са Арминијем у бици у Теутобуршкој шуми), тако да је територија данашње Немачке, са друге стране Рајне и Дунава, остала изван Римског царства. До 100. године нове ере, у време Тацитове књиге Германија, германска племена су се населила дуж Рајне и Дунава (Лимес Германикус). У 3. веку формирала су се велика западногерманска племена: Алемани, Франци, Хати, Саксонци, Фризијци, Сикамбри и Тиринжани. Око 260. германска племена су се пробила кроз Лимес у подручја која су контролисали Римљани.[5]
[уреди] Свето римско царство (962–1806)
|
За више информација погледајте Свето римско царство |
Свето римско царство је настало поделом Каролиншког царства 843. и постојало је у разним облицима све до 1806. Територија Светог римског царства се простирала од реке Ејдер на северу до Средоземног мора на југу. Иако се држава обично назива Светим римским царством, њено пуно име од 1448. је било Свето римско царство немачког народа (лат. Sacrum Romanum Imperium Nationis Germanicæ), чиме се прилагодио њен назив смањеној површини коју је Царство тада обухватало.
За време владаивне царева из Отонске династије (919-1024), војводства Лорена, Саксонија, Франконија, Швабија, Тирингија и Баварска су се ујединила, а немачки краљ је био крунисан за светог римског цара ових области. Под царевима из Салијске династије (1024-1125), Свето-римско царство је припојило северну Италију и Бургундију, мада су цареви изгубили власт кроз борбу за инвеституру. Под династијом Хоенштауфен (1138-1254), немачки нежеви су проширили свој утицај на југ и исток на територије насељене Словенима. Севернонемачки градови су напредовали кроз Ханзеатску лигу.
Златна була из 1356. обезбедила је основни устав Царства који ће трајати до његовог распуштања. Он је кодификовао избор царева од стране седам кнезова-електора који су владали најмоћнијим кнежевинама и надбискупијама. Са почетком 15. века, цареви су скоро искључиво бирани из редова аустријске Хабзбуршке династије.
Монах Мартин Лутер је 1517. објавио својих 95 теза, осуђујући деловање католичке цркве и започевши Протестантску реформацију. Одвојена лутеранска црква је постала званична вера у многим немачким државама након 1530. Верски сукоби су довели до Тридесетогодишњег рата (1618–1648), који је опустошио немачке земље. Вестфалски мир из 1648. је окончао верске ратове међу немачким државама, али је Свето римско царство де факто било подељено у независне кнежевине. Од 1740. дуализам између Хабзбуршке монархије и Пруске је доминирао немачком историјом. Године 1806. Свето-римско царство је покорио Наполеон Бонапарта и оно је званично распуштено.
[уреди] Ресторација и револуција
|
За више информација погледајте Немачка конфедерација |
Након пада Наполеона Бонапарте, сазван је Бечки конгрес 1814. и основана је Немачка конфедерација, слаб савез 39 суверених држава. Неслагање са политикама ресторације феудализма довело је до јачања либералних покрета, који су тражили уједињење и слободу. Ово су, међутим, пратиле нове репресивне мере аустријског канцелара Метерниха. Царинска унија је даље продубила економско јединство немачких држава. Током овог периода многи Немци су били вођени идеалима Француске револуције и национализам је добијао на значају, посебно међу младим интелектуалцима. По први пут, црна, црвена и златна боја су изабране да представљају овај покрет, а касније су постале националне боје.
У светлу низа револуционарних покрета у Европи, које су успешно успоставиле републику у Француској, интелектуалци и обични људи су започели револуцију у немачким државама. Монарси су у почетку испунили либералне захтеве револуционара. Пруском краљу Фридириху Вилхелму IV је понуђена титула цара, али са губитком моћи одбио је круну и предложени устав, што је привремено зауставило покрет. Сукоб између новог пруског краља Вилхелма I и либералног парламента је избио због војних реформи 1862, па је краљ именовао Ота фон Бизмарка за новог премијера Пруске. Бизмарк је успешно водио рат против Данске 1864. Пруска победа у Аустријско-пруском рату 1866. му је омогућило да створи Севернонемачки савез и да искључи Аустрију, некада водећу немачку државу, из уплитања у унутрашња питања осталих немачких држава.
[уреди] Немачко царство (1871-1918)
|
За више информација погледајте Немачко царство |
Након француског пораза у Француско-пруском рату, у Версају је 18. јануара 1871. проглашено Немачко царство. Пруска династија Хоенцолерн је постала владар новог царства, чије је седиште постао Берлин. Царство је ујединило све немаке државе осим Аустрије. У периоду након уједињења Немачке, спољашња политика цара Вилхелма I је осигурала статус Немачке као моћне државе, оснивањем савеза, изолирањем Француске дипломатским путем и избегавањем рата. Међутим, под царем Вилхелмом II, Немачка је, попут других европских држава, почела да води империјалистичку политику, што је довело до трвења са суседним државама. Већина савеза у којима је Немачка била нису обновљена, а нови савези су избегавали Немачку. Посебно је значајан фрацуски савез са Уједињеним Краљевством и учвршћивање веза са Руском империјом. Осим веза са Аустро-Угарском, Немачка је постајала све више изолованија.
Почевши од 1884. Немачка је почела да оснива колоније изван Европе. Немачке колоније у Африци биле су Немачка Источна Африка, Југозападна Африка, Того и Камерун. Трка за Африком је изазвала напетости између великих сила и један је од узрока Првог светског рата.
Убиство аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. у Сарајеву изазвало је Први светски рат. Немачка, као чланица Централних сила је изгубила рат од Савезника у најкрвавијем сукобу до тада. Немачка револуција је избила новембра 1918. и цар Вилхелм II је абдицирао. Примирје које је окончало рат потписано је 11. новембра 1918. и Немачка је била присиљена да потпише Версајски мир у јуну 1919. Преговори о миру, насупрот традиционалној пост-ратовској дипломатији, су изоставили Централне силе. Мир је у Немачкој примљен као понижавајући наставак рата другим средствима, а његови тешки услови су омогућили успон нацизма у држави.
[уреди] Вајмарска република (1919-1933)
|
За више информација погледајте Вајмарска република |
Након успеха Немачке револуције у новембру 1918. проглашена је Вајмарска република. Вајмарски устав је ступио на снагу када га је потписао председник Фридрих Еберт. Мало раније Роза Луксембург и Карл Либкнехт су 1918. основали Комунистичку партију Немачке, а Немачка радничка партија, касније преименована у Национал-социјалистичку немачку радничку партију, је основана 1919.
Због последица Велике кризе, тешких мировних услова које је диктирао Версајски мир и низа мање-више нестабилних влада, политичке масе у Немачкој нису могле да се идентификују са системом парламентарне демократије. Ово је још више отежала широко распрострањена десничарска Легенда о убоду у леђа, политички мит који је тврдио да је Немачка изгубила Први светски рат због Немачке револуције, а не због војног пораза. Са друге стране, радикални комунисти, попут Спартакистичке лиге су желели да сруше владавину капиталиста. Паравојне одреде је основало неколико партија и догодила су се бројна политичка убиства. Припадници паравојних одреда су застрашивали гласаче и ширили насиље и бес међу масама, које су патиле од високе незапослености. Након неколико неуспешних влада, председник Паул фон Хинденбург, под притиском десничарских саветника, поставио је Адолфа Хитлера за канцелара Немачке 30. јануара 1933.
[уреди] Трећи Рајх (1933-1945)
|
За више информација погледајте Нацистичка Немачка |
Дана 27. фебруара 1933. запаљен је Рајхстаг, што су нацисти искористили да укину нека основна људска права. Указ о одобрењу из 1933. је дозволио је Хитлеровој владаи да сама доноси законе без учешћа Рајхстага. Серијом потеза и закона Немачка је претворена у централизовану тоталитарну државу. Индустрија је била пажљиво регулисана квотама и захтевима како би се усмерила ка нивоу ратне производње. Немачка војска је 1936. ушла у демилитаризовану Рајнску област, а политика „задовољавања“ британског премијера Невила Чемберлена се показала неприкладном. Охрабрен тиме, Хитлер је од 1938. водио политику експанзионизма како би успоставио Велику Немачку. Да би избегао вођење рата на два фронта, Хитлер је закључио Споразум Рибентроп-Молотов са Совјетским Савезом.
Растуће напетости због национализма, милитаризма и територијалних питања су довели до немачке инвазије Пољске 1. септембра 1939, а Уједињено Краљевство и Француска су два дана касније објавиле рат Немачкој, што је означило почетак Другог светског рата. Немачка је брзо успоставила директну или индиректну контролу над већим делом Европе.
Дана 22. јуна 1941. Хитлер је прекршио споразум са Совјетским Савезом отварањем Источног фронта напавши Совјетски Савез. Убрзо након јапанског напада на Перл Харбур, Немачка је објавила рат Сједињеним Државама. Иако је немачка војска у почетку брзо напредовала кроз Совјетски Савез, битка за Стаљинград је била прекретница Другог светског рата. Касније је немачка војска почела повлачење на Источном фронту. Искрцавање на Нормандији је била прекретница на Западном фронту, када су се Савезници искрцали на обали Нормандије и брзо напредовали у територију под контролом Немаца. Дана 8. маја 1945. немачка се предала пошто је Црвена армија заузела Берлин.
У ономе што ће касније постати познато као холокауст, Трећи Рајх је водио државну политику којом је подјармио многе делове друштва: Јевреје, комунисте, Роме, хомосексуалце, масоне, политичке противнике и неспособне. Током владавине нациста, око 11 милиона људи је убијено у холокаусту. Други светски рат и нацистички геноцид су одговорни за смрт 35 милиона људи у Европи.
[уреди] Окупација, подела и уједињење (1945-1990)
|
За више информација видети Западна Немачка и Источна Немачка |
Други светски рат је за последицу имао смрт од скоро десет милиона немачких војника и цивила, територијалне губитке и протеривање неколико милиона Немаца из бишвих источних делова Немачке и источноевропских земаља и уништење многих великих градова. Територију Немачке и Берлин Савезници су поделили у 4 окупационе зоне. Сектори које су контролисале Сједињене Државе, Француска и Уједињено Краљевство су уједињени 23. маја 1949. у Савезну Републику Немачку и Западни Берлин. Дана 7. октобра 1949. од совјетске зоне створена је Немачка Демократска Република. Источни и западни делови Немачке су за своје главне градове изабрали Источни Берлин и Бон. Међутим, Западна Немачка је прогласила статус Бона као главног града привременим решењем[6], како би истакла свој став да је подела државе само вештачки статус кво који ће се окончати једног дана.
Западна Немачка, која је успостављена као либерална парламентарна република са социјалном тржшном економијом, се сврстала уз Сједињене Државе, Уједињено Краљевство и Француску. Држава је уживала дуги економски развој од почетка 1950их. Западна Немачка је постала чланица НАТО пакта 1955. и била је оснивач Европске економске заједнице 1958. Са друге стране, Источну Немачку је окупирао Совјетски Савез, а од маја 1955. она је постала његов савезник. Источна Немачка је постала ауторитативна држава са совјетским стилом планске економије, међутим, њени становници су бежали на запад због политичких слобода и економског напретка. Берлински зид, који је подигнут 1961. како би спречио Источне Немце да беже у Западну Немачку, постао је симбол Хладног рата. Ипак, напетости између Источне и Западне Немачке су мало попустиле почетком 1970их источном политиком западнонемачког канцелара Вилија Бранта, која је у себе укључивала „де факто“ прихватање немачких територијалних губитака у Другом светском рату.
У светлу растуће миграције Источних Немаца у Западну Немачку преко Мађарске и масовних демонстрација током лета 1989, власти Источне Немачке су неочекивано олакшале погранична ограничења у новебру те године, дозволивши грађанима Источне Немачке да путују на запад. Иако је планирано да отварање границе буде вентил који ће очувати Источну Немачку као државу, оно је заправо убрзало реформске процесе у Источној Немачкој, што је коначно окончано Споразумом „два плус четири“ 12. септембра 1990. и уједињењем Немачке 3. октобра 1990. Под условима тог споразума, четири окупационе силе су се одрекле својих права и Немачка је повратила поптуни суверенитет. По Указу Бон-Берлин, који је парламент усвојио 10. марта 1994, за главни град уједињене државе изабран је Берлин, док је Бон стекао статус савезног града задржавши неколико министартстава. Прелазак владе у Берлин је окончан 1999.
Од уједињења, Немачка је преузела водећу улогу у Европској унији и НАТО пакту. Немачка је слала своје војнике у акцију НАТО пакта против Југославије 1999. и потоњу мисију на Косово и Метохију. Такође је послала своју војску у Авганистан као део напора НАТО пакта да осигура безбедност у тој држави након збацивања Талибана. Обе ове акције су биле контроверзне, пошто је Немачкој после Другог светског рата дозвољено да користи своју војску само у одбрамбене сврхе, али их је гласање у парламенту легализовало као мировне мисије.
[уреди] Политика
Немачка је уставна савезна република, чији се политички систем заснива на Уставу из 1949. године (Grundgesetz – основни закон). У њој влада парламентарни систем у којој канцелар игра најважнију улогу, а кога бира парламент.
Парламент - Бундестаг (Bundestag), се бира сваке пете године комбинованим системом непосредног и пропорционалног бирања. Шеснаест покрајина представља федерални ниво Бундесрата (Федерални Савет), који је изазвао много полемика на рачун односа са Бундестагом због неусаглашености приликом доношења одлука и једног и другог тела, што политички систем чини врло компликованим.
Функција шефа државе је поверена председнику, коме је ограничена моћ одлучивања на церемонијалне и репрезнтативне дужности. Али он има право да одбаци потписивање закона и да га врати назад у парламентарну процедуру. Поред тога задужен је за расписивање избора и распуштање парламента (Bundestag). Председника бирају парламент (Бундестаг) и савезни савет (Бундесрат) заједно. А тај скуп за избор председника се зове савезни скуп (Bundesversammlung).
Судску власт укључује Савезни уставни суд Немачке (Bundesverfassungsgericht), Савезни врховни суд (Budesgerichtshof), Савезни административни суд (Bundesverwaltungsgericht) и неколико савезних судова, одговорних за контролисање нижих судова. Сви нижи судови су основани од стране савезних држава.
Као чланица Европске уније, Немачка подлеже и европским судовима. Ту је пре свега Европски суд у Луксембургу (Europäischer Gerichtshof).
[уреди] Немачке државе (републике)
|
За више информација погледајте Немачке државе |
Немачка је подељена у шеснаест покрајина-држава (република) (у Немачкој се њих 13 називају Bundesländer, а Баварска, Саксонија и Тирингија - Freistaat), које су подељене у 313 округа и 116 аутономних градова.
 |
Државе (републике) | Главни град | На немачком | ||
|---|---|---|---|---|---|
| 1 | .svg.html){kind=small} Баден-Виртемберг |
Штутгарт | Baden-Württemberg | Stuttgart | |
| 2 |  Баварска |
Минхен | Freistaat Bayern | München | |
| 3 | Берлин |
Берлин | Berlin | Berlin | |
| 4 |  Бранденбург |
Потсдам | Brandenburg | Potsdam | |
| 5 | .svg.html){kind=small} Бремен |
Бремен | Freie Hansestadt Bremen | Bremen | |
| 6 |  Хамбург |
||||